Drug Dula kao i uvek ispunjava želje. Ja kao deda Mraz postaje tradicija. JUUUUUUPIIII! A sada veliki stomak sa punim pravom, HOHOHOHOHO!
30. 12. 2011.
3. 12. 2011.
Zlatno pero, 2011
Konačno je juče do mene došao katalog 46. Zlatnog pera Beograda, te naterah sebe da napišem nešto i o ovom projektu. Izložba je otvorena 3. novembra, a traje do 23. decembra. Glavna izložba je smeštena u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić, a ostale su rasute po gradu i raznim, malim i velikim, galerijama.
Sve je počelo još zimus, na prvom sastanku članova odbora Zlatnog pera, kada smo se dogovarali o planu rada i načinima pripreme izložbe. Tada smo izabrali i novog predsednika, Jakšu Vlahovića. Kao predstavnik Kreativnog centra predložila sam da umesto dotadašnje novčane donacije (a s obzirom na krizu koja svuda vlada) mi uradimo dizajn kataloga i plakata, a da Dušan Pavlić uradi noseću ilustraciju. Tako bi ULUPUDS, osivač ove manifestacije, uštedeo novac, a uštedeo bi i Kreativni, jer bi mi obećani dogovor realizovali u toku radnog vremena. Svi su se složili sa idejom, pa smo posao počeli gotovo odmah.
Spremao se Sajam knjiga u Bolonji, gde se okuplja jako veliki broj ilustratora. Tu štandove imaju i mnoga udruženja ilustratora, pa smo mislili da bi bilo dobro da formulare za konkurs ponesu oni koji iz Kreativnog tamo budu išli. Tako je identitet manifestacije nastao još u januaru i to na običnom prijavnom listu. Ono što je nedostajalo da bi se sve to uradilo kako treba bio je novi logo ovog događaja, u vektorskom formatu, nastao prošle godine. Navikla sam se već da logotipi u vektorskom formatu predstavljaju problem (obično vam svi kažu da naravno da imaju logo i pošalju vam onaj koji skinu sa svog sajta, a vi odmah pređete na automatizovanu akciju copy/paste nekog prethodnog klijent-maila, sa detaljnim objašnjenjem). Ipak to nisam očekivala u ovom slučaju jer su ipak u ceo proces uključeni ljudi iz struke (logotip sam konačno dobila krajem oktobra, kada je sve već bilo gotovo).
Formulari i pravilnik su na brzinu odštampani i odneti (naravno sa slovnom greškom koju smo kasnije ispravili).
Potom smo imali jednu veliku pauzu, formulari i pravilnici su poslati širom planete. Radovi su pristizali sa raznih strana, a onda je došlo vreme da se Odbor ponovo okupi, kako bi napravili izbor pristiglih radova. Bio je to septembar mesec. Okupljali smo se nekoliko puta jer je bilo zaista mnogo radova. Rok za predaju materijala za katalog bio je 1. oktobar.
Kao i u svakom poslu, to nije bio baš taj datum, te smo sa radom počeli kasnije. Pored kataloga našla se tu čitava lista proizvoda na kojoj su bili katalog za prateću izložbu, legende za izložbe, plakati za glavnu i prateće izložbe, bilbord, pozivnice elektronske i obične, razne nagrade, povelje, plakete, zahvalnice,… tušta i tma svega, a vremena malo. Moram priznati da sam se uplašila jer smo za sve imali samo 15 dana (dizajn, prelom, priprema, lektura, korektura, postavka). Bližio se Beogradski sajam knjiga (a u Kreativnom uvek ima mnogo posla pre, tokom i posle sajma). Kako već nekoliko meseci ne boravim tamo, radila sam od kuće, a u Kreativnom centru mi je glavni saradnik bila Tatjana Valjarević, a u ULUPUDS-u Dijana Milašinović Marić, kustos izložbe. Tanja je radila prelom. No, radila je i na sajmu, pa je u nekom trenutku zamenio Marko Huber (ne znam da li je potrebno objašnjavati koliko je teško glavnog saradnika u sred posla zameniti nekim drugim – taj drugi mora da se upozna sa materijalom, pravilima, i ritmom rada).
Dogovor između Tanje i mene je bio da ona radi tokom dana, kad joj se to uklopi u radne obaveze, a meni u DropBoxu, našem najvećem prijatelju tih dana, ostavi fajl, na kojem ja prepravljam ono što mislim da nije dobro, nameštam oblike na stranama, jedan po jedan, korigujem kompozicju (kao i uvek kod mene je sve ručni rad i ništa nije u templejtima pa je onome ko radi prelom teško da automatizuje posao – zato najčešće volim sama sve da radim).
Dušan je imao potpunu slobodu da crta šta hoće i koliko hoće i napravio je predivnu ilustraciju, sa puno detalja u njegovom stilu.
Prvi je bio gotov katalog, jer za njegovu štampu je bilo potrebno najviše vremena. Samo sam strahovala da u njemu nema gomila grešaka, jer su se fajlovi šetali online između Tanje, Marka, mene, Dijane, lektorke i nazad do svakoga. Za sada se još uvek niko nije bunio.
Korica kataloga kao doradu ima mat plastifikaciju, a sva Dulova bićolina su prekrivena UV lakom, da svetlucaju.
Kad već pričamo o korici kataloga, moram da pomenem jednu zanimljivost: čak i u toku žiriranja najveći broj čalnova je koricu nazivao naslovnom stranom. Mnogi prave grešku u tom nazivanju, pa eto čak i ljudi iz profesije. Dakle naslovna strana se nalazi unutar knjige ili kataloga i nosi na sebi naslov i druge generalije, a ovo što je na ilustraciji iznad je korica. Knjiga ima prvu, drugu, treću i četvrtu koricu (obeležava se K1, K2, K3, K4). Naslovna strana je sastavni deo knjižnog tabaka.
Radili smo punom parom kako bi uhvatili vreme za rep i taman kada sam bila na ivici snage, energije i razuma došao je i kraj. Nisam verovala, ali sve smo stigli na vreme.
Dušan, koji je bio na otvaranju izložbe, kaže da smo dobili mnogo pohvala, ali meni je i dalje krivo što smo ovako veliki projekat uradili na brzinu.
Kao što je poznato dizajn nije samo pravljenje lepih stvari, on sa sobom nosi niz važnih i odgovornih stavki. Dizajn mora da bude funkcionalan, da adekvatno prenese poruku, da bude promišljen i još mnogo toga. Ako se neki posao radi na brzinu, osim velikog broja grešaka koje svako u timu može da napravi, može doći i do spuštanja kvaliteta proizvoda. Planiranje i dobra organizacija su polazne tačke, a potom razgovor, razmišljanje, proces rada, i sama realizacija. Za svaki deo potrebno je odvojiti dovoljno vremena ako želimo da ono što radimo bude uspešno i kvalitetno.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Izložbu ilustracije Zlatno pero Beograda osnovali su
Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti
i dizajnera Srbije ULUPUDS i Radnički univerzitet
Đuro Salaj u Beogradu 1959. godine.
Kustos izložbe
Dr Dijana Milašinović Marić
SAVET IZLOŽBE
Predsednik
Jakša Vlahović, ilustrator, karikaturista
Članovi
Olivera Vukotić, istoričar umetnosti
Gordana Biba Marković, istoričar umetnosti
Miroslav Bata Blagojević-Cincaro, ilustrator
Boban Savić Geto, ilustrator
Olivera Batajić Sretenović, grafički dizajner
Slobodan Jovanović, istoričar umetnosti
Slobodan Manojlović, diplomirani slikar-grafičar
Gordana Leskovac, diplomirani slikar-grafičar
Zdravko Mićanović, ilustrator
Mirjana Živković, ilustrator
MEĐUNARODNI ŽIRI ZA NAGRADE
Ljiljana Ćinkul // Srbija, istoričar umetnosti
Mirjana Živković // Srbija, ilustrator
Ejnar Turkovski // Nemačka, ilustrator
Dragoljub Varajić // Srbija, keramičar, ilustrator
Natan Jurančić // Slovenija, ilustrator
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Sve je počelo još zimus, na prvom sastanku članova odbora Zlatnog pera, kada smo se dogovarali o planu rada i načinima pripreme izložbe. Tada smo izabrali i novog predsednika, Jakšu Vlahovića. Kao predstavnik Kreativnog centra predložila sam da umesto dotadašnje novčane donacije (a s obzirom na krizu koja svuda vlada) mi uradimo dizajn kataloga i plakata, a da Dušan Pavlić uradi noseću ilustraciju. Tako bi ULUPUDS, osivač ove manifestacije, uštedeo novac, a uštedeo bi i Kreativni, jer bi mi obećani dogovor realizovali u toku radnog vremena. Svi su se složili sa idejom, pa smo posao počeli gotovo odmah.
Spremao se Sajam knjiga u Bolonji, gde se okuplja jako veliki broj ilustratora. Tu štandove imaju i mnoga udruženja ilustratora, pa smo mislili da bi bilo dobro da formulare za konkurs ponesu oni koji iz Kreativnog tamo budu išli. Tako je identitet manifestacije nastao još u januaru i to na običnom prijavnom listu. Ono što je nedostajalo da bi se sve to uradilo kako treba bio je novi logo ovog događaja, u vektorskom formatu, nastao prošle godine. Navikla sam se već da logotipi u vektorskom formatu predstavljaju problem (obično vam svi kažu da naravno da imaju logo i pošalju vam onaj koji skinu sa svog sajta, a vi odmah pređete na automatizovanu akciju copy/paste nekog prethodnog klijent-maila, sa detaljnim objašnjenjem). Ipak to nisam očekivala u ovom slučaju jer su ipak u ceo proces uključeni ljudi iz struke (logotip sam konačno dobila krajem oktobra, kada je sve već bilo gotovo).
Formulari i pravilnik su na brzinu odštampani i odneti (naravno sa slovnom greškom koju smo kasnije ispravili).
 |
| Prva strana Pravilnika |
 |
| Formular za prijavu radova |
Kao i u svakom poslu, to nije bio baš taj datum, te smo sa radom počeli kasnije. Pored kataloga našla se tu čitava lista proizvoda na kojoj su bili katalog za prateću izložbu, legende za izložbe, plakati za glavnu i prateće izložbe, bilbord, pozivnice elektronske i obične, razne nagrade, povelje, plakete, zahvalnice,… tušta i tma svega, a vremena malo. Moram priznati da sam se uplašila jer smo za sve imali samo 15 dana (dizajn, prelom, priprema, lektura, korektura, postavka). Bližio se Beogradski sajam knjiga (a u Kreativnom uvek ima mnogo posla pre, tokom i posle sajma). Kako već nekoliko meseci ne boravim tamo, radila sam od kuće, a u Kreativnom centru mi je glavni saradnik bila Tatjana Valjarević, a u ULUPUDS-u Dijana Milašinović Marić, kustos izložbe. Tanja je radila prelom. No, radila je i na sajmu, pa je u nekom trenutku zamenio Marko Huber (ne znam da li je potrebno objašnjavati koliko je teško glavnog saradnika u sred posla zameniti nekim drugim – taj drugi mora da se upozna sa materijalom, pravilima, i ritmom rada).
Dogovor između Tanje i mene je bio da ona radi tokom dana, kad joj se to uklopi u radne obaveze, a meni u DropBoxu, našem najvećem prijatelju tih dana, ostavi fajl, na kojem ja prepravljam ono što mislim da nije dobro, nameštam oblike na stranama, jedan po jedan, korigujem kompozicju (kao i uvek kod mene je sve ručni rad i ništa nije u templejtima pa je onome ko radi prelom teško da automatizuje posao – zato najčešće volim sama sve da radim).
Dušan je imao potpunu slobodu da crta šta hoće i koliko hoće i napravio je predivnu ilustraciju, sa puno detalja u njegovom stilu.
 |
| Ilustracija Dušana Pavlića |
Korica kataloga kao doradu ima mat plastifikaciju, a sva Dulova bićolina su prekrivena UV lakom, da svetlucaju.
 |
| Prva korica kataloga |
 |
| Fotografija korice kataloga |
 |
| Lakirana bićolina |
 |
| Može da se vidi i kako je lak malo promašio crtež |
 |
| Detalji sa korice |
 |
| Naspramne strane u katalogu, domaći autori |
 |
| Naspramne strane u katalogu, prateća izložba |
 |
| Naspramne strane u katalogu, domaći autori |
 |
| Naspramne strane u katalogu, strani autori |
 |
| Prva strana separata za izložbu Turkovskog |
 | |
| Gran pri Zlatnog pera |
 |
| Primer legende za izložene radove |
 |
| Jedan od plakata za prateće izložbe |
Dušan, koji je bio na otvaranju izložbe, kaže da smo dobili mnogo pohvala, ali meni je i dalje krivo što smo ovako veliki projekat uradili na brzinu.
 |
| Glavni plakat izložbe |
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Izložbu ilustracije Zlatno pero Beograda osnovali su
Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti
i dizajnera Srbije ULUPUDS i Radnički univerzitet
Đuro Salaj u Beogradu 1959. godine.
Kustos izložbe
Dr Dijana Milašinović Marić
SAVET IZLOŽBE
Predsednik
Jakša Vlahović, ilustrator, karikaturista
Članovi
Olivera Vukotić, istoričar umetnosti
Gordana Biba Marković, istoričar umetnosti
Miroslav Bata Blagojević-Cincaro, ilustrator
Boban Savić Geto, ilustrator
Olivera Batajić Sretenović, grafički dizajner
Slobodan Jovanović, istoričar umetnosti
Slobodan Manojlović, diplomirani slikar-grafičar
Gordana Leskovac, diplomirani slikar-grafičar
Zdravko Mićanović, ilustrator
Mirjana Živković, ilustrator
MEĐUNARODNI ŽIRI ZA NAGRADE
Ljiljana Ćinkul // Srbija, istoričar umetnosti
Mirjana Živković // Srbija, ilustrator
Ejnar Turkovski // Nemačka, ilustrator
Dragoljub Varajić // Srbija, keramičar, ilustrator
Natan Jurančić // Slovenija, ilustrator
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
29. 11. 2011.
Kad nevidljivo postane vidljivo
Izgleda da nam je stigla zima! Puno je magle pa sve izgleda kao da gledamo kroz uspavan pogled. Zanimljivo je da zimi svet izgleda potpuno drugacije. Neke stvari koje su živele svoj nezavisni život postaju deo naših pogleda.
Slikano jutros sa naše terase. Kad je mreža ovako zamrznuta, kako li je pauku? Brrrrrr!
27. 11. 2011.
Izdavač godine
Ne znam da li se to zove lenjost, ili je to samo nedostatak navike, ali nikako da počnem redovno da postavljam informacije na blog. Verovatno, kao i za sve ostalo, i za ovaj vid aktivnosti mora da postoji vežba.
Tako i ovaj današnji post nije baš vest, više je to beleška, jer se odigrala još u prošlom mesecu, na Beogradskom sajmu knjiga. Ali, bilo bi mi žao da se ne zabeleži, jer nam je svima došla kao iznenađenje. Možda ne bi bilo loše da postavljam informacije u nazad. Bio bi to najsporiji blog na svetu. :) Tako, setim se nečega što mi je drago, pa o tome napišem. Što da ne?
No dosta pravdanja i opravdavanja.
Dakle, ta lepa vest je da je na Beogradskom sajmu knjiga, koji je održan u oktobru ove godine, nagradu za izdavača godine dobila izdavačka kuća Fabrika knjiga. Tu vest mi je javila mama, a ja požurila da javim Dejanu Iliću, vlasniku, neverujući da je nije čuo, ali znajući da je u gužvi na štandu oko prodaje knjiga, verovatno još uvek nije svestan. Naravno, skroman kao i uvek nije mu palo na pamet da nam takvu vest javi. Gotovo sramežljivo se zahvalio i čestitao i meni. Meni? Iako ja mislim da je sva zasluga za jednu takvu nagradu njegova, jer on slepo veruje u tu nemoguću misiju, on sve to gura, i on nas sve drži na okupu. Ali, dobro, svestan je da bez nas, ovakvih kakvi smo, i ovoliko koliko nas ima, možda ne bi bilo Fabrike. Ta čestitka upućena i nama ostalima podstakla me je da se setim kako smo počeli i kako smo do sada radili.
U suštini ništa se mnogo nije promenilo od samog početka. Naš odnos u radu nije baš klasičan odnos izdavača i dizajnera, ili urednika i dizajnera, niti bilo kog člana tima međusobno. Više je to jedan prijateljski odnos, koji kao akcenat ima zajednički projekat a to je pravljenje knjiga. Praveći knjige jedni od drugih mnogo naučimo, ne o knjigama, nego o svemu.
Na tom samom početku, krajem 2003, prvo smo svi zajedno birali ime za izdavačku kuću. Onda je trebalo napraviti logo za to ime. Ponudila sam mnogo rešenja, što je stavljeno na glasanje. To nije bilo ni malo lako. Svima se sviđalo nešto drugo. Ali i to smo rešili, na kraju jednoglasno. I počeli da radimo u našoj maloj fabrici. Nisam ni jednog trenutka posumnjala da nam neće krenuti, jer knjige koje je Dejan objavljivao bile su odlične, teme kojima se retko ko ovde bavi, a nas mnogo koji u njihovu važnost predstavljanja verujemo.
U toj našoj porodici Dejan dela kao trener, koji, osim što nas okuplja na terenu, često ima ulogu velikog oca: gurka kad pokleknemo, kad nemamo ideja u istoj sekundi, kad nam nije dobro u bilo kom smislu pa nam je zbog toga to što radimo na poslednjem mestu. Nekada je pak dete koje mi zadivljavamo i pokušavamo na razne načine da ubedimo da je ono što smo napravili baš to, i da mora da nam veruje. I u jednoj i u drugoj ulozi se odlično snalazi i podjednako uživa.
E sada, nisam htela da ovo izgleda kao neki hvalospev o Dejanu Iliću ili Fabrici knjiga. Često se mi posvađamo, kreativno. Imamo filozofske rasprave satima, a sve zbog jedne korice knjige. To je sve normalno. Ono što želim je da predstavim jedan neobičan odnos izdavača i dizajnera koji je danas redak i koji inspirativno utiče na sve strane koje u procesu pravljenja knjige učestvuju. Ne mogu ni da zamislim kako bi taj odnos predstavili autori, prevodioci, tehnički urednik, prijatelji kuće i ini koji ovu kuću čine. Svakako bi se mogao napisati jedan veoma zanimljiv roman. Zato je meni sve to vredno i drago, a nagrada koju smo dobili velika. Hoću samo da kažem koliko sam srećna što sam deo te kuće i što imam priliku da odmaram u poslu na ovakav način. Jer svako rešenje koje ponudim u Fabrici ujedno čini i moj lični razvoj – profesionalni, psihološki… Kroz korice koje sam napravila mogu da vidim kako rastem i u kom pravcu se kreću moja razmišljanja na razne teme. Ono što mi se sviđa što u Fabrici imamo slobodu da razmišljamo i da se ostvarimo, kao autori.
Volela bih da ovde mogu da nabrojim sve čalnove ove neobične porodice, ali lista bi bila ogromna. Mi, nismo samo oni koji se u impresumima potpisujemo. Potpisani su samo kanal kroz koje priča izlazi na videlo, a ogroman broj ljudi učestvuje u toj fanatičnoj veri da kuću održi živom. I kako Dejan Ilić voli da kaže „Fabrika knjiga nije moja. Fabrika knjiga je zadruga u kojoj je mnogo ljudi bez kojih ne bi mogli da postojimo.” A danas, kada su svi propterećeni osvajanjem tržišta, jurnjavom za opstanak, za novcem, za priznanjem, divno je biti deo jedne ovakve oaze.
Dejan Ilić o nagradi na designed.rs: „Fabrika knjiga” izdavač godine
Naša izložba iz 2008. godine o procesu nastajanja knjiga.
A uskoro, novi sajt Fabrike knjiga!
Tako i ovaj današnji post nije baš vest, više je to beleška, jer se odigrala još u prošlom mesecu, na Beogradskom sajmu knjiga. Ali, bilo bi mi žao da se ne zabeleži, jer nam je svima došla kao iznenađenje. Možda ne bi bilo loše da postavljam informacije u nazad. Bio bi to najsporiji blog na svetu. :) Tako, setim se nečega što mi je drago, pa o tome napišem. Što da ne?
No dosta pravdanja i opravdavanja.
Dakle, ta lepa vest je da je na Beogradskom sajmu knjiga, koji je održan u oktobru ove godine, nagradu za izdavača godine dobila izdavačka kuća Fabrika knjiga. Tu vest mi je javila mama, a ja požurila da javim Dejanu Iliću, vlasniku, neverujući da je nije čuo, ali znajući da je u gužvi na štandu oko prodaje knjiga, verovatno još uvek nije svestan. Naravno, skroman kao i uvek nije mu palo na pamet da nam takvu vest javi. Gotovo sramežljivo se zahvalio i čestitao i meni. Meni? Iako ja mislim da je sva zasluga za jednu takvu nagradu njegova, jer on slepo veruje u tu nemoguću misiju, on sve to gura, i on nas sve drži na okupu. Ali, dobro, svestan je da bez nas, ovakvih kakvi smo, i ovoliko koliko nas ima, možda ne bi bilo Fabrike. Ta čestitka upućena i nama ostalima podstakla me je da se setim kako smo počeli i kako smo do sada radili.
U suštini ništa se mnogo nije promenilo od samog početka. Naš odnos u radu nije baš klasičan odnos izdavača i dizajnera, ili urednika i dizajnera, niti bilo kog člana tima međusobno. Više je to jedan prijateljski odnos, koji kao akcenat ima zajednički projekat a to je pravljenje knjiga. Praveći knjige jedni od drugih mnogo naučimo, ne o knjigama, nego o svemu.
Na tom samom početku, krajem 2003, prvo smo svi zajedno birali ime za izdavačku kuću. Onda je trebalo napraviti logo za to ime. Ponudila sam mnogo rešenja, što je stavljeno na glasanje. To nije bilo ni malo lako. Svima se sviđalo nešto drugo. Ali i to smo rešili, na kraju jednoglasno. I počeli da radimo u našoj maloj fabrici. Nisam ni jednog trenutka posumnjala da nam neće krenuti, jer knjige koje je Dejan objavljivao bile su odlične, teme kojima se retko ko ovde bavi, a nas mnogo koji u njihovu važnost predstavljanja verujemo.
U toj našoj porodici Dejan dela kao trener, koji, osim što nas okuplja na terenu, često ima ulogu velikog oca: gurka kad pokleknemo, kad nemamo ideja u istoj sekundi, kad nam nije dobro u bilo kom smislu pa nam je zbog toga to što radimo na poslednjem mestu. Nekada je pak dete koje mi zadivljavamo i pokušavamo na razne načine da ubedimo da je ono što smo napravili baš to, i da mora da nam veruje. I u jednoj i u drugoj ulozi se odlično snalazi i podjednako uživa.
E sada, nisam htela da ovo izgleda kao neki hvalospev o Dejanu Iliću ili Fabrici knjiga. Često se mi posvađamo, kreativno. Imamo filozofske rasprave satima, a sve zbog jedne korice knjige. To je sve normalno. Ono što želim je da predstavim jedan neobičan odnos izdavača i dizajnera koji je danas redak i koji inspirativno utiče na sve strane koje u procesu pravljenja knjige učestvuju. Ne mogu ni da zamislim kako bi taj odnos predstavili autori, prevodioci, tehnički urednik, prijatelji kuće i ini koji ovu kuću čine. Svakako bi se mogao napisati jedan veoma zanimljiv roman. Zato je meni sve to vredno i drago, a nagrada koju smo dobili velika. Hoću samo da kažem koliko sam srećna što sam deo te kuće i što imam priliku da odmaram u poslu na ovakav način. Jer svako rešenje koje ponudim u Fabrici ujedno čini i moj lični razvoj – profesionalni, psihološki… Kroz korice koje sam napravila mogu da vidim kako rastem i u kom pravcu se kreću moja razmišljanja na razne teme. Ono što mi se sviđa što u Fabrici imamo slobodu da razmišljamo i da se ostvarimo, kao autori.
Volela bih da ovde mogu da nabrojim sve čalnove ove neobične porodice, ali lista bi bila ogromna. Mi, nismo samo oni koji se u impresumima potpisujemo. Potpisani su samo kanal kroz koje priča izlazi na videlo, a ogroman broj ljudi učestvuje u toj fanatičnoj veri da kuću održi živom. I kako Dejan Ilić voli da kaže „Fabrika knjiga nije moja. Fabrika knjiga je zadruga u kojoj je mnogo ljudi bez kojih ne bi mogli da postojimo.” A danas, kada su svi propterećeni osvajanjem tržišta, jurnjavom za opstanak, za novcem, za priznanjem, divno je biti deo jedne ovakve oaze.
Dejan Ilić o nagradi na designed.rs: „Fabrika knjiga” izdavač godine
Naša izložba iz 2008. godine o procesu nastajanja knjiga.
A uskoro, novi sajt Fabrike knjiga!
17. 4. 2011.
Zasvetli do zvezda
Prošlog petka, 15. aprila, počeo je 9. dečji pozorišni festival Pozorište Zvezdarište. Sa radom na ovom projektu započele smo još polovinom januara. Imale smo sastanak sa Vesnom Petrović, direktorkom festivala, koja nam je rekla da je tema ovogodišnjeg festivala SVETLOST. Trebalo je da damo neki prikaz svetlosti, a ujedno i predlog slogana.
Maja Veselinović i ja počele smo da se dopisujemo, glasno razmišljajući. Setila sam se da sam prošlog leta, posle mnogo, mnogo, mnogo godina videla svice i da sam zbog toga bila veoma ushićena, pa pomislih da svici nisu loša ideja. Ujedno, tako maleni podsećaju na decu. Brzo sam ideju izložila Maji, a ona mi sa radošću odgovorila da mi upravo piše mail sa istim predlogom!!! Kad smo sve iznele pred tim festivala i on je zasijalo od sreće. (Inače i sam tim podseća na svice, svetlucaju u mailovima, svetlucaju u razgovorima, svetlucaju komentarima na ono što uradimo.) Maja je počela da pravi prve skice novih svetlećih drugara. I evo kako je to izgledalo:
Od nekoliko naših predloga među kojima nam je omiljeni bio OSLOBODI SVETLOST / svoju, tuđu, skrivenu / (otud devojčica koja iz tegle oslobađa svice), kombinacijama i mutacijama tim Zvezdarišta je došao do ZASVETLI DO ZVEZDA (i već smo zamislili gomilu dečurlije sa led diodama koje se pale i gase). Pozorište Zvezdarište svake godine želi u svom sloganu da ima i reč zvezde pa otud i ovakav slogan, koji nam nije odmah legao, ali sa kojim smo se na kraju srodile.
Paralelno smo oblačili tramvaje i autobuse. Autobuse iznutra, a tramvaje i spolja i iznutra. Nažalost nisam videla kako izgledaju jer nemam dodirnih tačaka sa tramvajima u svojim kretanjima, ali vredna Maja ih je jurila po kraju pa imamo foto dokumentaciju (inače je sva foto dokumentacija Majina).
I onda je nastupio nalet proizvoda koje je trebalo uraditi. Kako je Opština Zvezdara pokrovitelj festivala tako imaju mnogo sponzora kako medijskih, tako i za štampu materijala pa se svaki slobodan prostora za oglašavanje morao iskoristiti. To znači drugačije dimenzije i drugačiji raspored elemenata. Pa se deo štampanog materijala štampa na jednom mestu, pa drugi na drugom, pa majice na trećem, a torbe na četvrtom. Imala sam listu sa žutim i zelenim svetlom i čekala da papir totalno pozeleni. Maja je vredno povećavala pozadine, menjala im oblike, jurila raštimovane piksele na svicima. Andrejko nam je uvećavao, sve što je bilo potrebno, do nenormalnih dimenzija… Svici više nisu bili samo na monitoru, počeli su da nam se vrte oko glave, a kako se kraj bližio mislim da smo i mi sve jače svetlele.
Za sam kraj je ostao katalog. Tu je svoj doprinos dala Tanja. Vešto je prelazila kroz predstave, tražila logotipe sponzora na nemogućim mestima i na kraju sve pripremila za štampu. I sve nas nasmejala komentarom štamparu koji je zvao da proveri da li je plastifikacija za koricu kataloga zaista sjajna, odgovorivši neka zasija do zvezda.
Nadam se da su ivice kataloga zaobljene. Moja želja je bila da sve bude zaobljeno, ali je to skuplje, a festival se finansira ni iz čega. No videćemo.
Do kraja ove nedelje deca će uživati u predstavama, u slikanju sa likovima svitaca ispred pozorišta, a nadamo se da će nastaviti zauvek da svetle do zvezda.
Maja Veselinović i ja počele smo da se dopisujemo, glasno razmišljajući. Setila sam se da sam prošlog leta, posle mnogo, mnogo, mnogo godina videla svice i da sam zbog toga bila veoma ushićena, pa pomislih da svici nisu loša ideja. Ujedno, tako maleni podsećaju na decu. Brzo sam ideju izložila Maji, a ona mi sa radošću odgovorila da mi upravo piše mail sa istim predlogom!!! Kad smo sve iznele pred tim festivala i on je zasijalo od sreće. (Inače i sam tim podseća na svice, svetlucaju u mailovima, svetlucaju u razgovorima, svetlucaju komentarima na ono što uradimo.) Maja je počela da pravi prve skice novih svetlećih drugara. I evo kako je to izgledalo:
 |
| Dečak svitac, koji je kasnije poleteo |
 |
| Evo ga kako leti |
 |
| Skice za dečaka i devojčicu svica |
 |
| Devojčica koja će kasnije oslobađati svice iz tegle :) |
 |
| I dečak koji oslobađa svice, kasnije je teglu dao devojčici i nestao :) |
 |
| Slogan na srpskom jeziku |
 |
| Slogan na engleskom jeziku |
Prvo smo pravile bilborde, jer njih je trebalo postaviti najranije. Iscrtala sam slova za slogan, zasula ih malim i velikim zvezdama, a osnovni font je ITC Aram Jane Oršolić.
Za svaku dimenziju bilborda imali smo drugačiju boju pozadine i drugačije elemente. Želele smo da se grad zašareni i da svaka informacija o događaju bude uvek doživljena kao nova (mislile smo da tako više skrećemo pažnju na događaj nego ako je to uvek jedno te isto rešenje, pa posle dva pogleda više niko ne obraća pažnju na informaciju). |
| City light (boje danju deluju čudno, verujem da su dobre kad noću svetle) |
 |
| Izdužena verzija bilborda |
 |
| Oblačenje tramvaja. Foto: Masel |
 |
| Maja u akciji prikupljanja foto dokumentacije :) |
 |
| Roll up u Vuku |
Nadam se da su ivice kataloga zaobljene. Moja želja je bila da sve bude zaobljeno, ali je to skuplje, a festival se finansira ni iz čega. No videćemo.
[ fotografije ostalog materijala / torbi, majica, kataloga, programa / biće dodate kad do njih dođemo :) ]
A kako o svemu razmišlja Maja, ili Iz ugla ilustratorke, pogledajte ovde.
Do kraja ove nedelje deca će uživati u predstavama, u slikanju sa likovima svitaca ispred pozorišta, a nadamo se da će nastaviti zauvek da svetle do zvezda.
16. 4. 2011.
Mostra internazionale di libri d’artista Fogazzaro - Andrić, libri dai libri
Upravo u ovom trenutku se u Vićenci, u Fogazzaro, otvara međunarodna izložba umetničkih knjiga. Organizatori izložbe su Valeria Bertesina i opstina Schio, Vicenza (za Italiju) i Željka Mićanović i Spomen muzej Ivo Andrić, Beograd (za Srbiju).
Ideja organizatora je da se na ovaj način obeleži stogodišnjica od smrti Antonija Fogazara (Antonio Fogazzaro) i pedeset godina od kako je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu. Pozvali su umetnike koji se bave oblikovanjem knjiga da naprave dela inspirisana ovim autorima. Knjige će biti izložene publici u izložbenom prostoru na različitim površinama sa mogućnošću listanja pomoću rukavica.
Svoj mali doprinos dala sam napravivši knjigu „Most na Žepi” po pripovetci Ive Andrića. O samoj knjizi pisaću više narednih dana.
Izložba će se preseliti u Beograd 11. maja 2011. godine u Spomen muzej Ivo Andrić.
Pokrovitelji projekta su Ambasada Italije, Italijanski centar za kulturu, Comune di Schio, Skupština grada Beograda i Ministarstvo kulture Republike Srbije.
Katalog izložbe
 |
| Zgrada Fogazzaro, gde je postavljena izložba |
Svoj mali doprinos dala sam napravivši knjigu „Most na Žepi” po pripovetci Ive Andrića. O samoj knjizi pisaću više narednih dana.
 |
| Pozivnica za izložbu sa spiskom umetnika |
Pokrovitelji projekta su Ambasada Italije, Italijanski centar za kulturu, Comune di Schio, Skupština grada Beograda i Ministarstvo kulture Republike Srbije.
Katalog izložbe
15. 4. 2011.
Janin poklon
Pre neki dan u moj inbox uskočila je ova sličica. Bio je to poklon od Jane, sve sa hihihihihihihi.
Oliveti napravljena od slova! Šta više poželeti! Hvala Jano!
Valjda će me ova Oliveti pokrenuti da se malo više piše na ovim stranicama. Baš me duuuuugo nije bilo, a toliko toga se radilo.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
Постови
