29.11.2011.

Kad nevidljivo postane vidljivo

Izgleda da nam je stigla zima! Puno je magle pa sve izgleda kao da gledamo kroz uspavan pogled. Zanimljivo je da zimi svet izgleda potpuno drugacije. Neke stvari koje su živele svoj nezavisni život postaju deo naših pogleda.

Slikano jutros sa naše terase. Kad je mreža ovako zamrznuta, kako li je pauku? Brrrrrr!

27.11.2011.

Izdavač godine

Ne znam da li se to zove lenjost, ili je to samo nedostatak navike, ali nikako da počnem redovno da postavljam informacije na blog. Verovatno, kao i za sve ostalo, i za ovaj vid aktivnosti mora da postoji vežba.

Tako i ovaj današnji post nije baš vest, više je to beleška, jer se odigrala još u prošlom mesecu, na Beogradskom sajmu knjiga. Ali, bilo bi mi žao da se ne zabeleži, jer nam je svima došla kao iznenađenje. Možda ne bi bilo loše da postavljam informacije u nazad. Bio bi to najsporiji blog na svetu. :) Tako, setim se nečega što mi je drago, pa o tome napišem. Što da ne?
No dosta pravdanja i opravdavanja.

Dakle, ta lepa vest je da je na Beogradskom sajmu knjiga, koji je održan u oktobru ove godine, nagradu za izdavača godine dobila izdavačka kuća Fabrika knjiga. Tu vest mi je javila mama, a ja požurila da javim Dejanu Iliću, vlasniku, neverujući da je nije čuo, ali znajući da je u gužvi na štandu oko prodaje knjiga, verovatno još uvek nije svestan. Naravno, skroman kao i uvek nije mu palo na pamet da nam takvu vest javi. Gotovo sramežljivo se zahvalio i čestitao i meni. Meni? Iako ja mislim da je sva zasluga za jednu takvu nagradu njegova, jer on slepo veruje u tu nemoguću misiju, on sve to gura, i on nas sve drži na okupu. Ali, dobro, svestan je da bez nas, ovakvih kakvi smo, i ovoliko koliko nas ima, možda ne bi bilo Fabrike. Ta čestitka upućena i nama ostalima podstakla me je da se setim kako smo počeli i kako smo do sada radili.

U suštini ništa se mnogo nije promenilo od samog početka. Naš odnos u radu nije baš klasičan odnos izdavača i dizajnera, ili urednika i dizajnera, niti bilo kog člana tima međusobno. Više je to jedan prijateljski odnos, koji kao akcenat ima zajednički projekat a to je pravljenje knjiga. Praveći knjige jedni od drugih mnogo naučimo, ne o knjigama, nego o svemu.

Na tom samom početku, krajem 2003, prvo smo svi zajedno birali ime za izdavačku kuću. Onda je trebalo napraviti logo za to ime. Ponudila sam mnogo rešenja, što je stavljeno na glasanje. To nije bilo ni malo lako. Svima se sviđalo nešto drugo. Ali i to smo rešili, na kraju jednoglasno. I počeli da radimo u našoj maloj fabrici. Nisam ni jednog trenutka posumnjala da nam neće krenuti, jer knjige koje je Dejan objavljivao bile su odlične, teme kojima se retko ko ovde bavi, a nas mnogo koji u njihovu važnost predstavljanja verujemo.


U toj našoj porodici Dejan dela kao trener, koji, osim što nas okuplja na terenu, često ima ulogu velikog oca: gurka kad pokleknemo, kad nemamo ideja u istoj sekundi, kad nam nije dobro u bilo kom smislu pa nam je zbog toga to što radimo na poslednjem mestu. Nekada je pak dete koje mi zadivljavamo i pokušavamo na razne načine da ubedimo da je ono što smo napravili baš to, i da mora da nam veruje. I u jednoj i u drugoj ulozi se odlično snalazi i podjednako uživa.

E sada, nisam htela da ovo izgleda kao neki hvalospev o Dejanu Iliću ili Fabrici knjiga. Često se mi posvađamo, kreativno. Imamo filozofske rasprave satima, a sve zbog jedne korice knjige. To je sve normalno. Ono što želim je da predstavim jedan neobičan odnos izdavača i dizajnera koji je danas redak i koji inspirativno utiče na sve strane koje u procesu pravljenja knjige učestvuju. Ne mogu ni da zamislim kako bi taj odnos predstavili autori, prevodioci, tehnički urednik, prijatelji kuće i ini koji ovu kuću čine. Svakako bi se mogao napisati jedan veoma zanimljiv roman. Zato je meni sve to vredno i drago, a nagrada koju smo dobili velika. Hoću samo da kažem koliko sam srećna što sam deo te kuće i što imam priliku da odmaram u poslu na ovakav način. Jer svako rešenje koje ponudim u Fabrici ujedno čini i moj lični razvoj – profesionalni, psihološki… Kroz korice koje sam napravila mogu da vidim kako rastem i u kom pravcu se kreću moja razmišljanja na razne teme. Ono što mi se sviđa što u Fabrici imamo slobodu da razmišljamo i da se ostvarimo, kao autori.

Volela bih da ovde mogu da nabrojim sve čalnove ove neobične porodice, ali lista bi bila ogromna. Mi, nismo samo oni koji se u impresumima potpisujemo. Potpisani su samo kanal kroz koje priča izlazi na videlo, a ogroman broj ljudi učestvuje u toj fanatičnoj veri da kuću održi živom. I kako Dejan Ilić voli da kaže „Fabrika knjiga nije moja. Fabrika knjiga je zadruga u kojoj je mnogo ljudi bez kojih ne bi mogli da postojimo.” A danas, kada su svi propterećeni osvajanjem tržišta, jurnjavom za opstanak, za novcem, za priznanjem, divno je biti deo jedne ovakve oaze.

Dejan Ilić o nagradi na designed.rs: „Fabrika knjiga” izdavač godine
Naša izložba iz 2008. godine o procesu nastajanja knjiga.

A uskoro, novi sajt Fabrike knjiga!