Tranziciona pravda

Tranziciona pravda je nova knjiga u izdanju Fabrike knjiga. Asocijacije na ono šta je ilustrovano na korici se kod Dejana Ilića i mene razlikuju, ali suština je ista, tema je pogođena.

Iz beleške o knjizi:
Na kraju prošlog i na početku novog veka, društva širom sveta zba­cila su jaram autoritarne vladavine i započela izgradnju de­mo­kra­tije. Kad god se događaju takve radikalne promene jav­lja se sledeće pitanje: da li društva treba da kazne svoje sta­re režime ili da se rukovode krilaticom „šta je bilo, bilo je“? U ovoj knjizi to pitanje postavlja se drugačije nego ranije, čime se menja sama osnova tekuće debate o tranzicionoj pravdi.
Ruti Teitel koristi interdisciplinarni pristup u pre­is­pi­tivanju načina na koje društvo treba da odgovori na zlu vla­davinu. Iako se protivi raširenom shvatanju u prilog kaž­nja­vanju, Teitel smatra da pravo ipak ima bitnu ulogu u pe­riodima radikalnih promena. U komparativnom i istorijskom pre­gledu ona daje upečatljivu analizu ustavnih, legislativnih i ad­mi­ni­strativnih odgovora na nepravdu u vremenima političkih pre­vi­ranja i neposredno posle njih. Autorka predlaže nov, izrazito po­li­tizovan normativni koncept pravde koji nagoveštava us­postavljanje vladavine prava, a ti nagoveštaji postaju simboli li­beralne tranzicije.

Rečite reči

Dan pre nego što ćemo krenuti na more, pozvala me je autorka knjige Rečite reči, Jasna Vlajić Popović i ovako rekla: Knjigom nisam zadovoljna negó prezadovoljna!
Zaista je divno kada se neko tako obraduje onim što ste uradili. Naravno na knjizi, u izdanju Zavoda za udžbenike, nisam radila sama.

Knjigu Rečite reči počeli smo da radimo krajem prošle godine. Dobila sam tekst, pročitala ga, a onda su stigle i ilustracije Branislava Nikolića. Njegov zadatak je bio da svaku ilustraciju tipografski ilustruje. Zaista zanimljiv zadatak na kojem sam mu pozavidela. Moj je bio da napravim dizajn za knjigu koja se bavi rečima i njihovim objašnjenjima, da je učinim dinamičnom i zanimljivom. Pošto su ilustracije bile slova, a knjiga je već i sama puna slova, odlučila sam da je razigram linijama, takođe tipografskim, koje bi na neki poluapstraktan način takođe imitirale reč o kojoj je tekst.
Istina, ono što meni liči na nešto nije ličilo svima. Najbolje je doživela i razumela moje interpretacije likovna urednica Tijana Rančić, ali na kraju sklopismo knjigu kojom su svi zadovoljni.

Evo i nekih delova knjige.

Osporavanje demokratije

Već je prošlo nedelju dana od kada smo pravili koricu za ovu knjigu. I eto, ne sećam se kako smo je pravili. Poslovi dolaze, odlaze, prolaze. Ma treba sve beležiti tad kad se dešava jer tada se dešava toliko toga mnogo, što može biti inspiracija i podstrek za sledeći rad.

O autoru:
Jan-Verner Miler bavi se političkom teorijom i istorijom moderne političke misli. Predaje na Univerzitetu Prinston u Americi. Objavio je knjige “Constitutional Patriotism” (2007; “Ustavni patriotizam” [Fabrika knjiga, 2010]), “A Dangerous Mind: Carl Schmitt in Post-War European Thought” (2003) i “Another Country: German Intellectuals, Unification and National Identity” (2000).

O knjizi:
“Osporavanje demokratije” je obuhvatan prikaz političke misli u dvadesetom veku u Zapadnoj i Istočnoj Evropi. Objedinivši intelektualnu, političku i kulturnu istoriju, Miler baca svetlo na ideje koje su oblikovale razdoblje ideoloških ekstrema pre 1945. godine i liberalizaciju zapadnoevropskih politika posle 2. svetskog rata. Knjigu čine i živopisni portreti čuvenih, kao i neopravdano skrajnutih političkih mislilaca, te pokreta i institucija koje su oni nadahnuli. Posebnu pažnju Miler posvećuje idejama koje su elaborirane s namerom da se opravda fašizam. On opisuje i kako se spram tih ideja izgradila posebna vrsta liberalne demokratije u posleratnoj Zapadnoj Evropi. Knjiga objašnjava i događaje iz šezdesetih i njihove implikacije, a osvrće se i na neoliberalne tendencije s kraja veka. U zaključku autor kritički procenjuje i današnje doba koje obeležavaju svesni pokušaji da se odbace ideologije.

Najlepša knjiga meseca juna

Pa eto malo da nas hvale, a onda i mi sami sebe. :) Blic, nedelja, 30.06.2013.

Europa u sepiji

Dakle, evo je i ona. Gvozden ima temperaturu 40, a Dejan traži koricu za novu Dubravkinu knjigu. Rezime sam pročitala, ali mi glava nije bistra. Pa šta je prvo izašlo iz glave, otišlo je njemu u sanduče, sa pitanjem uz zebnju može li, i naglaskom da je to skica. Kaže on.... hm, aj nešto drugo, ali dok je čekao drugo, jer otišla sam na spavanje, skicu je poslao Dubravki i njoj se svidelo.
Kažem ja, nakon šoka od tog jednog da za skicu, još milion korica mogu da uradim ali nikada, ama baš nikada neću moći da kažem e ovo će se svideti Dubravki. Ono što mislim da hoće, njoj se ne svidi, a ono za šta sam sigurna da neće, ona oberučke prihvati.
No, onda smo nekoliko dana većali oko te boje pozadine.
Ne znam da li je jasno, ali ovo su delovi zvezdice sa zastave Evropske unije. A ljubičasta je trebalo da bude plava, ali je Dubravka neće. Kako onda doći do asocijacija?! Ma... kao da je bitno, ionako je sve slobodna interpretacija, a svako neka doživi kako hoće i neka tu pročita šta hoće. A i shvatiće ko pročita knjigu, no onda mu korica neće biti potrebna.
A Gvozden je ozdravio :)

O autorki:
Dubravka Ugrešić objavila je knjige priča Poza za prozu (1978) i Život je bajka (1983), romane Štefica Cvek u raljama života (1981), Forsiranje romana-reke (1988), Muzej bezuvjetne predaje (1997), Ministarstvo boli (2004) i Baba Jaga je snijela jaje (2008), i zbirke eseja Američki fikcionar (1993), Kultura laži (1996), Zabranjeno čitanje (2001), Nikog nema doma (2005) i Napad na minibar (2010). Dela su joj prevođena na gotovo sve evropske jezike. Za svoju prozu i eseje dobila je brojna međunarodna priznanja. Više o autorki na www.dubravkaugresic.com.

O knjizi:
Prošle, 2012. godine, Dubravka Ugrešić dobila je nagradu ”Jean Améry“. Ta nagrada se dodeljuje svake druge godine za izuzetno postignuće u oblasti eseja. U opisu nagrade stoji da se izuzetnima smatraju oni eseji koji u duhu prosvetiteljstva kritički promišljaju savremenost. O nagradi odlučuje žiri koji čine ugledni stručnjaci za književnost i književni kritičari. U obrazloženju prošlogodišnje odluke, pored ostalog se naglašava i to da u svojim esejima Dubravka Ugrešić impresionira briljantnim intelektualnim analizama savremenih pitanja koja se tiču svih nas. Njeni ogledi, kaže žiri, čitaju se lako i sa uživanjem jer je ona ”majstor“ oštre duhovitosti, zbog čega, ponekad, smeh može da vam zastane u grlu. Dubravki Ugrešić nagrada je pripala za celokupan esejistički opus, a da joj dodeli tu nagradu, žiri je podstakla njena knjiga Napad na minibar, koja je na engleskom objavljena 2011. U međuvremenu, bar u jednom smislu ništa se nije promenilo: Ugrešić je od novih eseja sastavila knjigu Europa u sepiji, a ti eseji takođe su intelektualno briljantni i duhovito oštri, i pošto se tiču svih nas, verovatno je da će vam i ovde, na ponekim mestima, smeh zastajati u grlu.

SAJT IZDAVAČA

Kultura na delu

Pa... hajde sebi da dam još jednu šansu i počnem da objavljujem, redovno, ono novo što izađe iz moje radionice od 15". Nekako je lakše kad se sve beleži na jednom mestu, pa kao da imaš prikaz toga šta i koliko radiš. Ubeđuješ sebe da postoji neki kontinuitet, hahaha.

Dakle, nova knjiga u izdavačkoj kući Fabrika knjiga. A spremamo još jednu, upravo. Mozgamo trenutno koja ljubičasta je najubedljivija ljubičasta za ono što se oko nas dešava. Zabavno, zar ne.

O autorki:
Ivana Spasić predaje na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Objavila je niz naučnih članaka i dve studije: “Sociologije svakodnevnog života” (2004) i “Značenja susreta. Goffmanova sociologija interakcije” (1996). Kourednica je i sledećih knjiga: “Politika i svakodnevni život. Srbija 1999-2002″ (2003), “Revolucija i poredak. O dinamici promena u Srbiji” (2001).

O knjizi:
“Predmet ove knjige nije kultura kako se ona uobičajeno shvata. Posmatraću kulturu kao praksu, kao praksu proizvodnje i recepcije svih vrsta simboličkih objekata i struktura, dakle svega onoga što nosi određeno značenje i što podleže tumačenju, ‘čitanju’. Tako shvaćena, kultura obuhvata širok raspon pojava, od značenjskih gestova, slika i predstava, preko diskurzivnih kodova, manje ili više razvijenih narativa, pa do čitavih pogleda na svet, filozofskih stanovišta i elaboriranih ideologija, uključujući ideologije o tome šta je ‘prava’ kultura. U tom složenom spletu praksi, kategorije moći, borbe i strategije bar su jednako važne kao i one koje se sa kulturom uobičajeno povezuju, kao što su lepota, uzvišenost, mudrost, duhovnost, plemenitost, sklad ili pripadanje. Biće prilike da se ponešto kaže i o kulturi u tom užem, klasičnom, odnosno humanističkom smislu. Ali i tada ću joj pristupati kroz jedan kritički obrt, zanimajući se pre svega za samu njenu definiciju – šta se, i zašto, priznaje kao kultura u datom društvu i datom vremenu. Kada se odredi na taj široki i posvakodnevljeni, pragmatički način, kultura mora biti kontekstualizovana. Stoga se ja ovde ne bavim kulturom uopšte ili univerzalnom kulturom, već kulturom na delu u sasvim konkretnom društvu, u Srbiji danas.”
Ivana Spasić

SAJT IZDAVAČA

Udžbenici

Danas mi je u inbox stiglo obaveštenje iz Kreativnog centra  da je udžbenik iz Fizike za sedmi razred, zajedno sa Zbirkom zadataka, pušten u prodaju. O radosti! Jedva čekam u rukama da vidim knjigu. Baš smo dugo radili na njoj. Bilo je tu peripetija sa komisijom, ali eto sve je prošlo i sada đačići mogu da prionu na učenje iz ovog šareniša.

Rad na udžbenicima je zahtevan posao. Zahtevan je jer je odgovoran, mnogo odgovoran. I podjendako je zahtevan za sve učesnike u timu: za autore, urednike, ilustratore i dizajnere.

Kako nemam formalno obrazovanje po tom pitanju morala sam sama da istražujem šta je u dizajnu udžbenika važno. Kod nas skoro uopšte ne postoji literatura o tome. Dijana Plut je pre par godina, u okviru svoje knjige „Udžbenik kao kulturno-potporni sistem” (izdanje Zavoda za udžbenike i Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta), posvetila jedan mali deo izgledu udžbenika. A Preben Spat, direktor Evropskog udruženja izdavača udžbenika, mi je u martu 2009. na godišnjoj konferenciji EEPG-a, posvećenoj izgledu udžbenika (pod nazivom Bounds of Visual Identity Recognition), preporučio par knjiga na engleskom jeziku. Tada, u Zagrebu, sam i sama govorila o izgledu udžbenika Kreativnog centra i o tome kako ja razmišljam o svemu, ali je to sve bilo neko moje lično mišljenje, bazirano na iskustvu rada na knjigama uopšte, i posmatrajući veliki broj udžbenika već urađenih u Kreativnom centru. Ono što sam ja smatrala važnim jeste dobra sistematizacija gradiva, jasno izdvojene celine, jasno naglašeni važni elementi i na kraju zanimljiva oprema, tj. da knjiga deci ne bude dosadna i zamorna nego intrigantna i zanimljiva i u vizuelnom smislu. Naravno obradila sam i deo posvećen tipografskim pismima.

Evo i kratke prezentacije sa konferencije:
Bounds of Visual Identity Recognition

Prvi udžbenik koji sam radila mislim da je bila knjiga za Srpski jezik za sedmi razred, u stvari gramatika. Čitala sam je i radila na njoj, uporedo, pa sam je oblikovala onako kako bih i sama iz nje učila. Isticala sam važne delove i izdvajala i odvajala nekakve logične celine. Dala sam tada Tanji Valjarević template, a u samom rukopisu raznim bojama obeležila ta izdvajanja. Tanja je tu imala baš, baš mnogo posla oko preloma. Ali smo na kraju svi bili zadovoljni knjigom. Evo kako ona izgleda:

A ovako izgleda Radna sveska za srpski jezik za sedmi razred:

Nadam se da su deca bolja u maternjem jeziku od kada uče iz ovih knjiga :)
Posle smo Tanja i ja poslovale još i oko nekih drugih Gramatika, ali verujem da ću o njima posebno pisati, jednog dana. Evo samo linkova na njih, odakle možete da ih prelistate:
Gramatika srpskog književnog jezika, Živojina Stanojčića
Gramatika srpskog jezika za osnovnu školu, Duške Klikovac

E pa nekoliko godina kasnije dobila sam da uradim knjigu iz Fizike za sedmi razred. Sela sam sa urednicom Natalijom Panić kada mi je ona objasnila samu materiju i šta je tu sve važno, kako je organizovana knjiga i koji su njeni elementi. Onda smo prošli kroz hijerarhiju tih elemenata i ja sam sačinila prvi predlog dizajna, pa potom drugi, da bi došli do ovog nekog finalnog.

I u ovoj knjizi, kao i u knjizi za Srpski jezik, dominantno je to formiranje hijerahije na osnovu boja. U knjizi za Fiziku ta hijerarhija je još primetnija. Formirane su tematske celine, odvojene bojama, te svako poglavlje ima svoju specifičnu indikaciju. Sa strane možete jasno videti u kojoj se tematskoj celini nalazite, koja sledi i koja prethodi.

Ovako izgleda Zbirka zadataka iz Fizike za sedmi razred:

Sa druge strane, prilikom rada na udžbeniku, treba biti jako obazriv te da se u želji da se nešto naglasi i istakne ne izgubi u obilju oznaka i označavanja.

Zato mislim da je dizajn, tj. grafičko oblikovanje udžbenika jedan od veoma odgovornih zadataka u našoj profesiji. Potrebno je stalno obrazovanje koje se može sticati samo putem aktuelne literature iz te oblasti, ali i osluškivanjem potreba dece, koje se menjaju kako se menja njihovo savremeno okruženje.
Tako je odgovornost velika i kada pravite bilo koju knjigu za decu, jer su to prvi njihovi susreti sa pisanom komunikacijom. Prvi takav način sagledavanja sveta, a rad na udžbenicima je još jedna nadograđena odgovornost. Nastojim da je što bolje osetim a posao što bolje obavim na radost i znanje dece.

Izdavač godine

Ne znam da li se to zove lenjost, ili je to samo nedostatak navike, ali nikako da počnem redovno da postavljam informacije na blog. Verovatno, kao i za sve ostalo, i za ovaj vid aktivnosti mora da postoji vežba.

Tako i ovaj današnji post nije baš vest, više je to beleška, jer se odigrala još u prošlom mesecu, na Beogradskom sajmu knjiga. Ali, bilo bi mi žao da se ne zabeleži, jer nam je svima došla kao iznenađenje. Možda ne bi bilo loše da postavljam informacije u nazad. Bio bi to najsporiji blog na svetu. :) Tako, setim se nečega što mi je drago, pa o tome napišem. Što da ne?
No dosta pravdanja i opravdavanja.

Dakle, ta lepa vest je da je na Beogradskom sajmu knjiga, koji je održan u oktobru ove godine, nagradu za izdavača godine dobila izdavačka kuća Fabrika knjiga. Tu vest mi je javila mama, a ja požurila da javim Dejanu Iliću, vlasniku, neverujući da je nije čuo, ali znajući da je u gužvi na štandu oko prodaje knjiga, verovatno još uvek nije svestan. Naravno, skroman kao i uvek nije mu palo na pamet da nam takvu vest javi. Gotovo sramežljivo se zahvalio i čestitao i meni. Meni? Iako ja mislim da je sva zasluga za jednu takvu nagradu njegova, jer on slepo veruje u tu nemoguću misiju, on sve to gura, i on nas sve drži na okupu. Ali, dobro, svestan je da bez nas, ovakvih kakvi smo, i ovoliko koliko nas ima, možda ne bi bilo Fabrike. Ta čestitka upućena i nama ostalima podstakla me je da se setim kako smo počeli i kako smo do sada radili.

U suštini ništa se mnogo nije promenilo od samog početka. Naš odnos u radu nije baš klasičan odnos izdavača i dizajnera, ili urednika i dizajnera, niti bilo kog člana tima međusobno. Više je to jedan prijateljski odnos, koji kao akcenat ima zajednički projekat a to je pravljenje knjiga. Praveći knjige jedni od drugih mnogo naučimo, ne o knjigama, nego o svemu.

Na tom samom početku, krajem 2003, prvo smo svi zajedno birali ime za izdavačku kuću. Onda je trebalo napraviti logo za to ime. Ponudila sam mnogo rešenja, što je stavljeno na glasanje. To nije bilo ni malo lako. Svima se sviđalo nešto drugo. Ali i to smo rešili, na kraju jednoglasno. I počeli da radimo u našoj maloj fabrici. Nisam ni jednog trenutka posumnjala da nam neće krenuti, jer knjige koje je Dejan objavljivao bile su odlične, teme kojima se retko ko ovde bavi, a nas mnogo koji u njihovu važnost predstavljanja verujemo.

U toj našoj porodici Dejan dela kao trener, koji, osim što nas okuplja na terenu, često ima ulogu velikog oca: gurka kad pokleknemo, kad nemamo ideja u istoj sekundi, kad nam nije dobro u bilo kom smislu pa nam je zbog toga to što radimo na poslednjem mestu. Nekada je pak dete koje mi zadivljavamo i pokušavamo na razne načine da ubedimo da je ono što smo napravili baš to, i da mora da nam veruje. I u jednoj i u drugoj ulozi se odlično snalazi i podjednako uživa.

E sada, nisam htela da ovo izgleda kao neki hvalospev o Dejanu Iliću ili Fabrici knjiga. Često se mi posvađamo, kreativno. Imamo filozofske rasprave satima, a sve zbog jedne korice knjige. To je sve normalno. Ono što želim je da predstavim jedan neobičan odnos izdavača i dizajnera koji je danas redak i koji inspirativno utiče na sve strane koje u procesu pravljenja knjige učestvuju. Ne mogu ni da zamislim kako bi taj odnos predstavili autori, prevodioci, tehnički urednik, prijatelji kuće i ini koji ovu kuću čine. Svakako bi se mogao napisati jedan veoma zanimljiv roman. Zato je meni sve to vredno i drago, a nagrada koju smo dobili velika. Hoću samo da kažem koliko sam srećna što sam deo te kuće i što imam priliku da odmaram u poslu na ovakav način. Jer svako rešenje koje ponudim u Fabrici ujedno čini i moj lični razvoj – profesionalni, psihološki… Kroz korice koje sam napravila mogu da vidim kako rastem i u kom pravcu se kreću moja razmišljanja na razne teme. Ono što mi se sviđa što u Fabrici imamo slobodu da razmišljamo i da se ostvarimo, kao autori.

Volela bih da ovde mogu da nabrojim sve čalnove ove neobične porodice, ali lista bi bila ogromna. Mi, nismo samo oni koji se u impresumima potpisujemo. Potpisani su samo kanal kroz koje priča izlazi na videlo, a ogroman broj ljudi učestvuje u toj fanatičnoj veri da kuću održi živom. I kako Dejan Ilić voli da kaže „Fabrika knjiga nije moja. Fabrika knjiga je zadruga u kojoj je mnogo ljudi bez kojih ne bi mogli da postojimo.” A danas, kada su svi propterećeni osvajanjem tržišta, jurnjavom za opstanak, za novcem, za priznanjem, divno je biti deo jedne ovakve oaze.

Dejan Ilić o nagradi na designed.rs: „Fabrika knjiga” izdavač godine
Naša izložba iz 2008. godine o procesu nastajanja knjiga.

A uskoro, novi sajt Fabrike knjiga!

Mostra internazionale di libri d’artista Fogazzaro - Andrić, libri dai libri

Upravo u ovom trenutku se u Vićenci, u Fogazzaro, otvara međunarodna izložba umetničkih knjiga. Organizatori izložbe su Valeria Bertesina i opstina Schio, Vicenza (za Italiju) i Željka Mićanović i Spomen muzej Ivo Andrić, Beograd (za Srbiju).

Zgrada Fogazzaro, gde je postavljena izložba

Ideja organizatora je da se na ovaj način obeleži stogodišnjica od smrti Antonija Fogazara (Antonio Fogazzaro) i pedeset godina od kako je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu. Pozvali su umetnike koji se bave oblikovanjem knjiga da naprave dela inspirisana ovim autorima. Knjige će biti izložene publici u izložbenom prostoru na različitim površinama sa mogućnošću listanja pomoću rukavica.
Svoj mali doprinos dala sam napravivši knjigu „Most na Žepi” po pripovetci Ive Andrića. O samoj knjizi pisaću više narednih dana.

Pozivnica za izložbu sa spiskom umetnika

Izložba će se preseliti u Beograd 11. maja 2011. godine u Spomen muzej Ivo Andrić.

Pokrovitelji projekta su Ambasada Italije, Italijanski centar za kulturu, Comune di Schio, Skupština grada Beograda i Ministarstvo kulture Republike Srbije.

Katalog izložbe

Open publication - Free publishing - More andric

Ala je lep ovaj svet

Ovo je još jedna knjiga koja se pojavila tokom beogradskog sajma u oktobru. Iako je rad na njoj bio težak, sada nam je jedna od najdražih. To tako obično biva.

Grafičko oblikovanje Zmajeve pesmarice ne može biti lak zadatak. Pred nas je postavljeno da moramo da prevaziđemo žutu pesmaricu. Naravno, svi znaju koja je to knjiga. I svi znamo da je bilo mnogo pokušaja da se ona prevaziđe, ali bez uspeha. Mnogo je onih koji su sentimentalno vezani upravo za nju. Nema to veze ni sa dobrim ilustracijama, ni sa dizajnom, jednostavno… odatle smo svi naučili Zmajeve pesme. Tako smo s malom zadrškom i mnogo razmišljanja (o tome kako ta knjiga nakon mnogo godina treba da izgleda, a da bude atraktivna i zanimljiva savremenoj generaciji dece i roditelja) započeli rad na njoj, Anđa (urednik) i ja, dobacujući se idejama. Prvo smo hteli da imamo prozorčiće, igračke, pop-up fore, izvlačenje, učenje … da kroz pesmu deca uče slova, pojmove, brojeve … i naravno od tog početka otišli smo … da li mogu da kažem dalje? Na kraju imamo knjigu koja je tehnički krajnje jednostavna sa akcentom na autorskoj autentičnosti – Zmajevoj, ilustratorskoj, uredničkoj i dizajnerskoj.

Ovo je deo onoga što smo dobili. Sve to mnogo bolje izgleda uživo. Jer… ipak je to i dalje knjiga na papiru.

Koricu smo radili poslednju, nekako na brzinu, jer nam je zadala najviše problema (to se obično desi kad pred sobom imate odlično urađenju knjigu koju preko korice morate da predstavite, šta god da napravite nije dovoljno dobro). Naime, odmah na početku rada na knjizi, dala sam predlog jedne korice i ona je stajala do samog kraja savršeno se uklapajući (veliki je problem kada se korica radi na početku jer ona mora da odslikava atmosferu knjige, a vi knjigu nemate) a onda smo isprobavali i isprobavali. Ilustraciju na korici je namenski radio Boris Kuzmanović, stihove čuvene pesme smo stavili na koricu.

Knjiga je podeljena po godišnjim dobima na proleće, leto, jesen i zimu, a kao bonus, na kraju, je deo posvećen dramskom tekstu Kafina. Na pregradnim stranama, kao predstavu godišnjih doba, pravila sam kolaže od postojećih ilustracija Maje Veselinović, a svaka scena je upotpunjena ilustracijom Dušana Pavlića – Zmaj u odgovarajućem godišnjem dobu. Ovo je jesenji prikaz. (Žao mi je što nije objavljena jedna za leto na kojoj Zmaj u kupaćim gaćama, onim starinskim, jede lubenicu – pitaću Duleta da mi je dostavi.)

Nakon pregradnih počinju pesme, bogato ilustrovane. Ilustracije su radili Maja Veselinović, Boris Kuzmanović, Milica Stevanović i Dušan Pavlić. Palo mi je na pamet da bi bilo odlično da se neke naspramne strane, sa različitim ilustratorima, nadopunjuju. Na nekoliko mesta, gde je to bilo moguće, jedan ilustrator se nastavlja na drugog (u svom stilu). To izgleda veoma zanimljivo, mada nije bilo moguće svuda izvesti. Najteže u radu na ovoj knjizi bilo je izdirigovati sve ilustratore i učiniti knjigu jednom celinom sa toliko različitih stilova. Tipografija je dominatna, komunicira sa ilustracijama. Dok sam raspoređivala pesme po strani pokušala sam da se igram sa njima, a da se smisao ne izgubi, kao i da se čitljivost ne smanji. Tekst pesme je na taj način razigran i predstavljen na, reklo bi se, drugačiji način.

Ovo je Prolećnica, prva pesma u knjizi. Ilustrovala je Maja. Pesmu sam rasporedila po krošnjama drveća.

Ovde su zadatak da se nadovežu imali Boris i Maja. Pesma Šta ja vidim je mnogo sitnija od drugih pesama, a da biste saznali zašto, morate je pročitati.

Milica i Boris se nadovezuju. Na ovoj ilustraciji je primetna ta razlika u stilu, ali deluje veoma zanimljivo.

Kantica pesmom zaliva drvo, a laste na oblacima donose stihove.

Boris i Maja, ponovo. Krajnje jednostavno spajanje po paternu.

Stihovi umesto brojeva na satu. Oblačići za razmišljanje i govor. Mnoge pesme imaju stripovske elemente.

Borisova ilustracija u kojoj svi junaci učestvuju aktivno u pesmi. Bilo je komentara da ćuran izgleda strašno ovako naduvan, a nama se svidela gomila stilizovanog, kočopernog, perja i bogat kolorit.

Boris i Maja. Nema direktnog uklapanja ali se nadovezuju koloristički. Ja sam sela je jedna od prvih pesama koju sam osmislila grafički, gde mama i ćerka komuniciraju, pa mogu reći da je odavde sve počelo. U pesmi Brata se duri je sve rešeno preko oblačića i naratora. Šta li bi rekao Zmaj da je ovo video? Možda bi se naljutio?

Meni jedna od omiljenih ilustracija (Majina). Imali smo i verziju u kojoj je oblačić odgrizak, koji se meni kao ideja više sviđa, ali ovako izgleda bolje.

Borisova ilustracija. Namučili smo se oko senke na zidu. Kada radite dečju knjigu morate da vodite računa o svemu – da li će ovo biti stašno, da li će ovo biti poučno… Tako je Boris senki dodao osmeh i tople oke. A devojčica je od uplašene postala zbunjena. Ovo je primer u kojem dve pesme uklapamo u jednu ilustracijom.

Ilustracija (Boris) koja je nastala na samom početku. Želela sam da uz svaku pesmu deca još ponešto nauče, pa je uz pomoć ove pesme trebalo da uče slova (trebalo je da budu prikazana sva, pa možda i da se seckaju, slaže pesma i sl.). Međutim slova su postala dekoracija, ali mogu da posluže i za učenje.

Vesela pesma Veverica. Milica je uspela da animira vevericu preko dve strane, a da mi ujedno ispuni želju da pesma skače zajedno sa njom. Da ne bi zbunili čitaoca i izgubili nit, stavili smo strelice koje ukazuju na smer kretanja pesme.

Mnogima je ovo omiljena ilustracija (Boris). Mada je bilo pitanje da li će se pojaviti jer su bare bile previše mračne, a i sama scena. Boris se izborio sa priređivačem (Simeon Marinković) i dobio svoju scenu.

Izgled teksta Kafina. Složena je tako da se uklapa u ostatak knjige. Kao ilustracije su korišteni elementi lutkica koje se mogu naći na kraju knjige i sklopiti za izvođenje predstave.

Nesrećna Kafina po Dušanu Pavliću. Karton se nalazi na kraju knjige. Figure mogu da se iseku, spoje i odigra cela predstava po tekstu iz knjige.

Mogla bih ovde da naređam još gomilu ilustracija jer je svaka zanimljiva za sebe. Nadam se da ćete uživati listajući knjigu, zajedno sa svojom decom.

P.S. Dula poslao obećanog Zmaja

Impresum
Priredio: dr Simeon Marinković
Uredila: Anđelka Ružić
Ilustrovali: Boris Kuzmanović, Maja Veselinović, Milica Stevanović, Dušan Pavlić
Grafički oblikovala: Olivera Batajić Sretenović
Pripremila za štampu: Tatjana Valjarević
Korektor: Mirjana Delić
Font Sanader Sans: Predrag Sanader
Font Milena Pavlović Barili: Ivana Aleksov
Font Aram: Jana Oršolić
Izdao: Kreativni centar
Štampao: Publikum
ISBN 978-86-7781-794-7

Kućni duhovi

Tokom Beogradskog sajma knjiga (25 – 31. 10. 2010.) pojavila se još jedna knjiga u izdanju Kreativnog centra, a to su „Kućni duhovi” Dubravke Ugrešić. Ilustracije za knjigu radio je Dušan Petričić. Po tome kako je knjiga napisana, pa i kako je ilustrovana, namenjena je širokom krugu čitalaca. Ilustracije su po stilu ozbiljne, ali i dalje nose onu poznatu notu Petričićevog humora. A tekst, tekst je… u duhu Dubravke Ugrešić – duhovit i pronicljiv. Sve se uklopilo.

Imala sam nimalo lak zadatak da povežem tekst i ilustracije u jednu celinu, ali ne zbog toga što je to inače težak zadatak, već zato što je bilo potrebno da oba pomenuta (veoma zahtevna) autora time budu zadovoljna. I gle čuda, sve je prošlo u najboljem mogućem redu.

Nadam se da ćete uživati dok budete čitali, gledali i prepoznavali svoje primerke kućnih ljubimaca!

Evo korice knjige i nekoliko tipografskih zavrzlama:

Impresum
Urednik izdanja: Anđelka Ružić
Ilustracije: Dušan Petričić
Prevod i lektura: Violeta Babić
Dizajn: Olivera Batajić Sretenović
Priprema za štampu: Tatjana Valjarević
Font Sanader Sans: Predrag Sanader
Izdavač: Kreativni centar, Beograd
Štampa: Publikum
ISBN 978-86-7781-800-5

Uskoro: još novih knjiga, kako bi se nadoknadili svi ovi meseci blogovske tišine.

„Rez. Premijera danas, u četvrtak”

Tokom prošle nedelje u Kreativnom centru izašla je nova knjiga iz edicije Tranzit. „Rez” je šesta knjiga po redu u ovoj ediciji, koja je po sadržaju posvećena deci iznad 15 godina, mada se i stariji mogu podsetiti onoga što su sa sobom poneli u budućnost. Ili kako se kaže u objašnjenju edicije:

Mlado stvorenje koje danas čita knjigu nosi tu knjigu sa sobom u budućnost – ona ga oblikuje, utiče na njega, ono uči iz knjige, pamti je, čuva je u sebi. To je nešto što se dešava samo knjigama za mlade – i zbog toga su one toliko važne. Moglo bi se čak reći – važnije od knjiga za odrasle.
Sonja Hartnet, australijska spisateljica i dobitnica nagrade Astrid Lindgren za 2008. godinu

Prednja korica knjige. Prva u ediciji koja nosi nekoliko različith fotografija. Fragmentirana sugeriše na naslov, ukazujući na kadrove iz knjige.

Specifičnost ove edicije, osim tematske, ogleda se i u tehničkom izvođenju, tj. grafičkom oblikovanju. Osnovno pismo je Adamant, autora Vedrana Erakovića. Iako namenski napravljeno za novinske tekstove ovo pismo odlično deluje i u književnim tekstovima. Lako se čita, proporcije slova prijatne su za oko.

Fotografije na koricama su skoro uvek moje. Samo na jednoj knjizi „Dobar dan, drugovi” Ondžakija, upotrebila sam i fotografije svog prijatelja Pedra Rosa Mendesa u kolažnoj kombinaciji sa mojim fotografijama.

Prikaz knjige zajedno sa riknom. Boja na rikni odudara od boje koja se koristi na prednjoj i zadnjoj korici. Ali se poklapa sa unutrašnjim koricama.

Ono što nedostaje na koricama ove knjige u odnosu na sve prethodne, jeste ilustracija koju radi Dušan Pavlić. Na svim knjigama edicije Tranzit primenjen je isti princip: fotografija, u kombinaciji sa ilustracijom, koja se kasnije, u delovima, provlači kroz knjižni blok. Na prvoj i zadnjoj korici pojavljuje se blindruk na polju gde je naslov i ime autora (prednja) i opis knjige (zadnja). Preko blindruka pojavljuje se UV lak. Tako je, zajedno sa belim poljem, ono što je potrebno kao informaciju istaknuti, došlo u prvi plan.
Crtež je uvek jednim svojim delom presvučen folijom, termo tehnikom (zlatotisk). Svaka knjiga ima drugu boju folije.

 Detalj korice na kojoj se vidi crna mat folija i blindruk.

Unutrašnjost. Folija se proteže i na unutrašnje korice, a kasnije prelazi u štampanu stranu knjižnog bloka u formi u kojoj će se prikazivati i unutar knjige.

Strpljenja da sve napravi po mojim zamislima imala je Tanja Valjarević koja je važan deo našeg malog Kreativnog tima.

A štampa… nju smo prvo poverili štampariji Publikum iz Beograda, za prve tri knjige iz edicije, a kasnije štampariji ArtPrint iz Novog Sada. Za sada veoma strpljivo slušaju sve zahtevne zadatke i realizuju savršeno. Kao što se često kaže ni najbolji dizajn ne može biti dovoljno dobar ukoliko sve propadne u lošem kvalitetu štampe.

Zadnja korica. Opis knjige i fragmenti života iz knjige.

Neke unutrašnje strane iz knjige