Tranziciona pravda

Tranziciona pravda je nova knjiga u izdanju Fabrike knjiga. Asocijacije na ono šta je ilustrovano na korici se kod Dejana Ilića i mene razlikuju, ali suština je ista, tema je pogođena.

Iz beleške o knjizi:
Na kraju prošlog i na početku novog veka, društva širom sveta zba­cila su jaram autoritarne vladavine i započela izgradnju de­mo­kra­tije. Kad god se događaju takve radikalne promene jav­lja se sledeće pitanje: da li društva treba da kazne svoje sta­re režime ili da se rukovode krilaticom „šta je bilo, bilo je“? U ovoj knjizi to pitanje postavlja se drugačije nego ranije, čime se menja sama osnova tekuće debate o tranzicionoj pravdi.
Ruti Teitel koristi interdisciplinarni pristup u pre­is­pi­tivanju načina na koje društvo treba da odgovori na zlu vla­davinu. Iako se protivi raširenom shvatanju u prilog kaž­nja­vanju, Teitel smatra da pravo ipak ima bitnu ulogu u pe­riodima radikalnih promena. U komparativnom i istorijskom pre­gledu ona daje upečatljivu analizu ustavnih, legislativnih i ad­mi­ni­strativnih odgovora na nepravdu u vremenima političkih pre­vi­ranja i neposredno posle njih. Autorka predlaže nov, izrazito po­li­tizovan normativni koncept pravde koji nagoveštava us­postavljanje vladavine prava, a ti nagoveštaji postaju simboli li­beralne tranzicije.

Rečite reči

Dan pre nego što ćemo krenuti na more, pozvala me je autorka knjige Rečite reči, Jasna Vlajić Popović i ovako rekla: Knjigom nisam zadovoljna negó prezadovoljna!
Zaista je divno kada se neko tako obraduje onim što ste uradili. Naravno na knjizi, u izdanju Zavoda za udžbenike, nisam radila sama.

Knjigu Rečite reči počeli smo da radimo krajem prošle godine. Dobila sam tekst, pročitala ga, a onda su stigle i ilustracije Branislava Nikolića. Njegov zadatak je bio da svaku ilustraciju tipografski ilustruje. Zaista zanimljiv zadatak na kojem sam mu pozavidela. Moj je bio da napravim dizajn za knjigu koja se bavi rečima i njihovim objašnjenjima, da je učinim dinamičnom i zanimljivom. Pošto su ilustracije bile slova, a knjiga je već i sama puna slova, odlučila sam da je razigram linijama, takođe tipografskim, koje bi na neki poluapstraktan način takođe imitirale reč o kojoj je tekst.
Istina, ono što meni liči na nešto nije ličilo svima. Najbolje je doživela i razumela moje interpretacije likovna urednica Tijana Rančić, ali na kraju sklopismo knjigu kojom su svi zadovoljni.

Evo i nekih delova knjige.

Europa u sepiji

Dakle, evo je i ona. Gvozden ima temperaturu 40, a Dejan traži koricu za novu Dubravkinu knjigu. Rezime sam pročitala, ali mi glava nije bistra. Pa šta je prvo izašlo iz glave, otišlo je njemu u sanduče, sa pitanjem uz zebnju može li, i naglaskom da je to skica. Kaže on.... hm, aj nešto drugo, ali dok je čekao drugo, jer otišla sam na spavanje, skicu je poslao Dubravki i njoj se svidelo.
Kažem ja, nakon šoka od tog jednog da za skicu, još milion korica mogu da uradim ali nikada, ama baš nikada neću moći da kažem e ovo će se svideti Dubravki. Ono što mislim da hoće, njoj se ne svidi, a ono za šta sam sigurna da neće, ona oberučke prihvati.
No, onda smo nekoliko dana većali oko te boje pozadine.
Ne znam da li je jasno, ali ovo su delovi zvezdice sa zastave Evropske unije. A ljubičasta je trebalo da bude plava, ali je Dubravka neće. Kako onda doći do asocijacija?! Ma... kao da je bitno, ionako je sve slobodna interpretacija, a svako neka doživi kako hoće i neka tu pročita šta hoće. A i shvatiće ko pročita knjigu, no onda mu korica neće biti potrebna.
A Gvozden je ozdravio :)

O autorki:
Dubravka Ugrešić objavila je knjige priča Poza za prozu (1978) i Život je bajka (1983), romane Štefica Cvek u raljama života (1981), Forsiranje romana-reke (1988), Muzej bezuvjetne predaje (1997), Ministarstvo boli (2004) i Baba Jaga je snijela jaje (2008), i zbirke eseja Američki fikcionar (1993), Kultura laži (1996), Zabranjeno čitanje (2001), Nikog nema doma (2005) i Napad na minibar (2010). Dela su joj prevođena na gotovo sve evropske jezike. Za svoju prozu i eseje dobila je brojna međunarodna priznanja. Više o autorki na www.dubravkaugresic.com.

O knjizi:
Prošle, 2012. godine, Dubravka Ugrešić dobila je nagradu ”Jean Améry“. Ta nagrada se dodeljuje svake druge godine za izuzetno postignuće u oblasti eseja. U opisu nagrade stoji da se izuzetnima smatraju oni eseji koji u duhu prosvetiteljstva kritički promišljaju savremenost. O nagradi odlučuje žiri koji čine ugledni stručnjaci za književnost i književni kritičari. U obrazloženju prošlogodišnje odluke, pored ostalog se naglašava i to da u svojim esejima Dubravka Ugrešić impresionira briljantnim intelektualnim analizama savremenih pitanja koja se tiču svih nas. Njeni ogledi, kaže žiri, čitaju se lako i sa uživanjem jer je ona ”majstor“ oštre duhovitosti, zbog čega, ponekad, smeh može da vam zastane u grlu. Dubravki Ugrešić nagrada je pripala za celokupan esejistički opus, a da joj dodeli tu nagradu, žiri je podstakla njena knjiga Napad na minibar, koja je na engleskom objavljena 2011. U međuvremenu, bar u jednom smislu ništa se nije promenilo: Ugrešić je od novih eseja sastavila knjigu Europa u sepiji, a ti eseji takođe su intelektualno briljantni i duhovito oštri, i pošto se tiču svih nas, verovatno je da će vam i ovde, na ponekim mestima, smeh zastajati u grlu.

SAJT IZDAVAČA

Kultura na delu

Pa... hajde sebi da dam još jednu šansu i počnem da objavljujem, redovno, ono novo što izađe iz moje radionice od 15". Nekako je lakše kad se sve beleži na jednom mestu, pa kao da imaš prikaz toga šta i koliko radiš. Ubeđuješ sebe da postoji neki kontinuitet, hahaha.

Dakle, nova knjiga u izdavačkoj kući Fabrika knjiga. A spremamo još jednu, upravo. Mozgamo trenutno koja ljubičasta je najubedljivija ljubičasta za ono što se oko nas dešava. Zabavno, zar ne.

O autorki:
Ivana Spasić predaje na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Objavila je niz naučnih članaka i dve studije: “Sociologije svakodnevnog života” (2004) i “Značenja susreta. Goffmanova sociologija interakcije” (1996). Kourednica je i sledećih knjiga: “Politika i svakodnevni život. Srbija 1999-2002″ (2003), “Revolucija i poredak. O dinamici promena u Srbiji” (2001).

O knjizi:
“Predmet ove knjige nije kultura kako se ona uobičajeno shvata. Posmatraću kulturu kao praksu, kao praksu proizvodnje i recepcije svih vrsta simboličkih objekata i struktura, dakle svega onoga što nosi određeno značenje i što podleže tumačenju, ‘čitanju’. Tako shvaćena, kultura obuhvata širok raspon pojava, od značenjskih gestova, slika i predstava, preko diskurzivnih kodova, manje ili više razvijenih narativa, pa do čitavih pogleda na svet, filozofskih stanovišta i elaboriranih ideologija, uključujući ideologije o tome šta je ‘prava’ kultura. U tom složenom spletu praksi, kategorije moći, borbe i strategije bar su jednako važne kao i one koje se sa kulturom uobičajeno povezuju, kao što su lepota, uzvišenost, mudrost, duhovnost, plemenitost, sklad ili pripadanje. Biće prilike da se ponešto kaže i o kulturi u tom užem, klasičnom, odnosno humanističkom smislu. Ali i tada ću joj pristupati kroz jedan kritički obrt, zanimajući se pre svega za samu njenu definiciju – šta se, i zašto, priznaje kao kultura u datom društvu i datom vremenu. Kada se odredi na taj široki i posvakodnevljeni, pragmatički način, kultura mora biti kontekstualizovana. Stoga se ja ovde ne bavim kulturom uopšte ili univerzalnom kulturom, već kulturom na delu u sasvim konkretnom društvu, u Srbiji danas.”
Ivana Spasić

SAJT IZDAVAČA

Izdavač godine

Ne znam da li se to zove lenjost, ili je to samo nedostatak navike, ali nikako da počnem redovno da postavljam informacije na blog. Verovatno, kao i za sve ostalo, i za ovaj vid aktivnosti mora da postoji vežba.

Tako i ovaj današnji post nije baš vest, više je to beleška, jer se odigrala još u prošlom mesecu, na Beogradskom sajmu knjiga. Ali, bilo bi mi žao da se ne zabeleži, jer nam je svima došla kao iznenađenje. Možda ne bi bilo loše da postavljam informacije u nazad. Bio bi to najsporiji blog na svetu. :) Tako, setim se nečega što mi je drago, pa o tome napišem. Što da ne?
No dosta pravdanja i opravdavanja.

Dakle, ta lepa vest je da je na Beogradskom sajmu knjiga, koji je održan u oktobru ove godine, nagradu za izdavača godine dobila izdavačka kuća Fabrika knjiga. Tu vest mi je javila mama, a ja požurila da javim Dejanu Iliću, vlasniku, neverujući da je nije čuo, ali znajući da je u gužvi na štandu oko prodaje knjiga, verovatno još uvek nije svestan. Naravno, skroman kao i uvek nije mu palo na pamet da nam takvu vest javi. Gotovo sramežljivo se zahvalio i čestitao i meni. Meni? Iako ja mislim da je sva zasluga za jednu takvu nagradu njegova, jer on slepo veruje u tu nemoguću misiju, on sve to gura, i on nas sve drži na okupu. Ali, dobro, svestan je da bez nas, ovakvih kakvi smo, i ovoliko koliko nas ima, možda ne bi bilo Fabrike. Ta čestitka upućena i nama ostalima podstakla me je da se setim kako smo počeli i kako smo do sada radili.

U suštini ništa se mnogo nije promenilo od samog početka. Naš odnos u radu nije baš klasičan odnos izdavača i dizajnera, ili urednika i dizajnera, niti bilo kog člana tima međusobno. Više je to jedan prijateljski odnos, koji kao akcenat ima zajednički projekat a to je pravljenje knjiga. Praveći knjige jedni od drugih mnogo naučimo, ne o knjigama, nego o svemu.

Na tom samom početku, krajem 2003, prvo smo svi zajedno birali ime za izdavačku kuću. Onda je trebalo napraviti logo za to ime. Ponudila sam mnogo rešenja, što je stavljeno na glasanje. To nije bilo ni malo lako. Svima se sviđalo nešto drugo. Ali i to smo rešili, na kraju jednoglasno. I počeli da radimo u našoj maloj fabrici. Nisam ni jednog trenutka posumnjala da nam neće krenuti, jer knjige koje je Dejan objavljivao bile su odlične, teme kojima se retko ko ovde bavi, a nas mnogo koji u njihovu važnost predstavljanja verujemo.

U toj našoj porodici Dejan dela kao trener, koji, osim što nas okuplja na terenu, često ima ulogu velikog oca: gurka kad pokleknemo, kad nemamo ideja u istoj sekundi, kad nam nije dobro u bilo kom smislu pa nam je zbog toga to što radimo na poslednjem mestu. Nekada je pak dete koje mi zadivljavamo i pokušavamo na razne načine da ubedimo da je ono što smo napravili baš to, i da mora da nam veruje. I u jednoj i u drugoj ulozi se odlično snalazi i podjednako uživa.

E sada, nisam htela da ovo izgleda kao neki hvalospev o Dejanu Iliću ili Fabrici knjiga. Često se mi posvađamo, kreativno. Imamo filozofske rasprave satima, a sve zbog jedne korice knjige. To je sve normalno. Ono što želim je da predstavim jedan neobičan odnos izdavača i dizajnera koji je danas redak i koji inspirativno utiče na sve strane koje u procesu pravljenja knjige učestvuju. Ne mogu ni da zamislim kako bi taj odnos predstavili autori, prevodioci, tehnički urednik, prijatelji kuće i ini koji ovu kuću čine. Svakako bi se mogao napisati jedan veoma zanimljiv roman. Zato je meni sve to vredno i drago, a nagrada koju smo dobili velika. Hoću samo da kažem koliko sam srećna što sam deo te kuće i što imam priliku da odmaram u poslu na ovakav način. Jer svako rešenje koje ponudim u Fabrici ujedno čini i moj lični razvoj – profesionalni, psihološki… Kroz korice koje sam napravila mogu da vidim kako rastem i u kom pravcu se kreću moja razmišljanja na razne teme. Ono što mi se sviđa što u Fabrici imamo slobodu da razmišljamo i da se ostvarimo, kao autori.

Volela bih da ovde mogu da nabrojim sve čalnove ove neobične porodice, ali lista bi bila ogromna. Mi, nismo samo oni koji se u impresumima potpisujemo. Potpisani su samo kanal kroz koje priča izlazi na videlo, a ogroman broj ljudi učestvuje u toj fanatičnoj veri da kuću održi živom. I kako Dejan Ilić voli da kaže „Fabrika knjiga nije moja. Fabrika knjiga je zadruga u kojoj je mnogo ljudi bez kojih ne bi mogli da postojimo.” A danas, kada su svi propterećeni osvajanjem tržišta, jurnjavom za opstanak, za novcem, za priznanjem, divno je biti deo jedne ovakve oaze.

Dejan Ilić o nagradi na designed.rs: „Fabrika knjiga” izdavač godine
Naša izložba iz 2008. godine o procesu nastajanja knjiga.

A uskoro, novi sajt Fabrike knjiga!